Питање "Да ли стратегије клађења функционишу?" тражи преглед без обећања о добитку. Од стратегије се очекује ред у игри случаја, а по кладионицама круже приче о системима који никад не губе. Истина је скромнија: добра стратегија не мења маржу кладионице, али држи улог под контролом и одлуке чини проверљивим. Преглед показује границе стратегије, пут до сопственог плана и разлог да се обећања о сигурној заради не схвате озбиљно.
Стратегија клађења је скуп правила која играч постави пре првог тикета: на која такмичења се клади, које врсте опклада бира, колики је улог и када стаје. Да ли стратегије клађења функционишу зависи од тога шта се од њих очекује. Ниједна не мења опкладу са негативним очекивањем у добитну, јер је маржа уграђена у сваку квоту. Оно што стратегија стварно даје јесте дисциплина: мање импулсивних тикета, улози у оквиру буџета и евиденција на основу које се види шта ради, а шта не.
Стратегија клађења на голове често се помиње међу српским играчима, пошто се укупан број голова и опклада да оба тима дају гол налазе на скоро сваком фудбалском тикету. Таква стратегија полази од података: просек постигнутих и примљених голова, форма у последњих неколико кола, повреде нападача и услови утакмице. Бројке помажу да се процени вероватноћа, али кладионица има исте податке и квоту је већ поставила према њима. Предност постоји само где играч зна нешто што квота још не садржи.
Маржа остаје у свакој квоти, па јурење губитка само повећава трошак. Реалан циљ за већину играча је забава са унапред одређеним трошком.
Као износ који играч може да изгуби без икаквих последица. Од њега се затим рачуна улог по тикету.
Само оне које играч заиста прати, јер знање о тимовима вреди више од насумичних комбинација из целе понуде.
Пауза прекида импулсивне тикете и даје време да се план упореди са евиденцијом пре него што се настави са истим улогом.
После месец дана, према бројкама из евиденције. Тада се види које лиге и врсте опклада доносе резултат, а које само трошак.